Konak kneza Miloša u Topčideru je konak koji je za Miloša Obrenovića podignut 1831. godine, nakon što je Srbija dobila autonomni status u okviru Osmanskog carstva, a knez Miloš nasledno kneževsko dostojanstvo. Ispred ovog zdanja je jedan od najstarijih i najlepših platana u Evropi, zaštićen kao prirodna retkost (ima više od 160 godina).
Posle konaka za svoju ženu i decu u beogradskoj varoši, knez Miloš Obrenović podigao je 1831-1834. i za sebe konak u Topčideru. Zgrada je izgrađena u stilu uobičajenom za reprezentativne osmanske rezidencije. Konak su sagradili majstori Janja Mihailović i Nikola Đorđević, a radove vodio Hadži-Nikola Živković, nadzornik i neimar skoro svih građevinskih poduhvata kneza Miloša. Bogata unutrašnja dekoracija plafona, zidova i niša, delimično je sačuvana do danas.
Za vreme svoje prve vladavine (1815-1839), Miloš je samo povremeno ovde boravio, a za druge vladavine sve vreme (1858-1860) proveo je u Konaku i tu umro 14. septembra 1860. Jedno vreme u Konaku je bio Muzej kneza Miloša i Mihaila Obrenovića, zatim Šumarsko-lovački muzej, osnovan 1929.
Prilikom proslave 150-godišnjice Prvog srpskog ustanka (1954), u Konaku je otvoren Muzej Prvog srpskog ustanka sa tematikom posvećenom čitavom periodu oslobodilačkih borbi protiv Turaka (od 1804. do drugog hatišerifa 1839). Eksponati Muzeja poslužili su kao polazna osnova za formiranje Istorijskog muzeja Srbije, 1963.
Knez Miloš Obrenović (18. mart 1780. - 26. septembar 1860) vladao je Srbijom od (1815 – 1839). i od (1858 – 1860). godine. Pod svodovima Saborne crkve Svetog Arhanđela Mihaila u Beogradu počivaju mnogi velikani srpskog naroda. Hram je svojevrstan mauzolej dinastije Obrenovića. U desnoj kripti hrama je sahranjen knez Miloš Obrenović i njegovi sinovi Milan i Mihajlo. Bio je veliki državnik i diplomata, prvi knez Kneževine Srbije koja je postojala u periodu od 1815. do 1882. godine. Jedan je od najzaslužnijih za dobar politički status Srbije u Evropi.
Imao je rođenu braću Jevrema i Jovana. Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je 1810. godine, posle smrti svog brata po majci Milana. Pretpostavlja se da je to uradio jer je Milan, kao istaknuti vojvoda, imao veliki ugled u narodu. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu. Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.
Godine 1815, 23. aprila Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Dogovor je uređen posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica.
Miloš nije birao načina da učvrsti svoj položaj i da izbori što veću autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast je uklanjao. Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno došao Karađorđe radi dogovora o organizovanju zajedničkog ustanka Grka, Srba i Bugara, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije. Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.
Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice. Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom (stari izgovor za „Savet“), sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti. Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu.
Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860. |
